Strategija prošlosti

Na slici Dragana Bartule, iz veoma naočite cerske likovne kolonije, pobodeni kočići, vijorni stegovi i još poneka malena zbitija na jednom rtu kopna,dovijaju se i gotovo nevidljivo razmiču u ritualu natprirodnog nekog bića, nalik na zaumnog Gulivera koji sve vidi i, ako tako uhtedne, sve pomera i mnogo šta zamera.

To je takozvana strategija pokreta,prošlost koja se ne menja ali je mi, neobuzdano i neutemeljeno, prekopavamo neprekidno,u nekom grčevitom, skoro brodolomničkom zanosu,i često u zeleno modroj rasveti lišaja, tajne, otrova. Bartula i svoje čuvare i duvače za koje se nikad ne zna da li im je u rukama frula ili to tek onako,iz obesti poigravaju se zmijskim a i drugim sudbinama, preturajući i vezanih očiju po instrumentu moći, svoje mrtvake i svoje igre, sve to oko nas i u nama prevashodno poravnava u nekom čudnom,metafizičkom redu. Svi su na okupu, i svi su upitani. O smislu ,o tišini zvuka koga nigde nije, o zatečenosti u kojoj tek pigment očiju prevladava sveopštu ravnodušnost. Bartula slika kako bi, u međuvremenu,u velikom međuvremenu sintetičkog pogleda na davne dane, slikali i (d)opisivali oni koji imaju budne snove. Od samog početka razapeti na svoj krst, ostavljeni na svom malenom fragmentu tla, izdvojeni i uvek izvesno oslonjeni na svoje čas frule čas nargile neutoljivog stanja prethodnih vremena, ti likovi odjednom, kada se nađete u njihovom kolopletu,razmiču prostore i javljaju se kao zaumni znaci. Nema rešenja, nema banalnih odgonetki.

Pouzdan je utisak da ta družina spodoba zagledanih ni u šta, možda ipak u svetu nepojamnu nigdinu sve iznenadila, ali i mnogo šta izmenila.njihova tobožnja sličnost zapravo sugeriše našu ograničenost: malo šta doznajemo o krajevima i ljudima koji, izdaleka, sve jednako dišu i prestaju da opnašju nekadašnje svoje fizionomije. Ruke i oči nas prevazilaze, jednako, i baš u prisustvu svih tih Bartulinih istrumenata ili tek samo nargila, pred nama je izuzetan omaž tišini. Posle sna posle orgastičkog slavlja, posle bitnosti,posle Cera. Ako pažljivo zagledate stavove te nove figuracije Dragana Bartule, lako ćete, u velikom plemenitom odstupanju od sitno realističkog poteza, uočuti kako se u svemu sluti velika zagledanost u samog sebe. Poput Bude, jedna njegova ličnost- prateći put svog instrumenta koji mu je jedini dat, -kao da para po utrobi,možda baš u tom trenutku posmatrajući vlastiti seks. Sve je moguće, i sve je dovitljivo na ovoj utišanoj Bartulinoj paleti koja, u malome, akumulira velika iskustva Moderne: ništa nije nalik, sve je iskošeno, nanovo sklupčano u opštem metežu,nenaklonjeno,poražavajuće. Veliki i nama nepoznati čarobnjaci haraju Bartulinim svetom.Nisu radosno nasmešeni, nisu sa nama, nikako. Beležeći veliku našu outđenost na ukletom logu života, Bartula je poništio nevažne detalje, ne mareći ni ovde za anegdotu. njegovi neprikosnoveni, svevideći likovi prate nas neprekidno. I kad bi me neko upitao gde ih, isto, možemo pronaći, svakako bi otprve odgovorio da ih mi ne pronalazimo, nego nas oni prepoznaju i u svetu… urbanih vertikala i neopisivog podzemlja Danila Vuksanovića.

Domaja im je, dakle, u neposrednoj blizini.