O slikarstvu Daraga Bartule

Slikarstvo Dragana Bartule poslednje decenije je izrazito figurativno sa primesama različitih simbola i nagoveštaja neispričanih priča. Uprkos trendovima u savremenom slikarstvu, Bartula neguje, uslovno rečeno, klasičnu sliku sa svim njenim atributima i kvalitetima.

Zavisno od ciklusa, njegove slike poseduju lirski karakter i prizvuk tajnovitosti. Ipak, bez obzira na sadržaj i kontekst u kojima se figure nalaze, na gotovo svim ovim slikama mi možemo prepoznati autorov likovni monolog, njegov razgovor sa samim sobom i tome pridodat osećaj spokoja i kontemplacije.

Na početku bi valjalo pomenuti da su prve Bartuline slike bile rađene u metafizičkom maniru u sfumatičnoj atmosferi prigušenog kolorita. Dosta od toga vidimo i danas na njegovim novim slikama, kao i tokom prošlih serija slika. U Bartulinom slikarstvu sve je likovno čitljivo ali ne i iščitano do samoga kraja. Uvek nam ostaje kombinacija više, neki tajni ključ razumevanja svetskog poretka stvari i pojava. Svestran pogled na istoriju i društvena zbivanja, istorijske vratolomije, aforizmi običnog života, neki su od karaktera Bartulinog pogleda pomoću boje i linije.

Takođe, iz ciklusa u ciklus, Dragan Bartula oneobičava pojam ljudske figure dajući im uvek nova lica. Tako na primer beloglavi klovnovi promišljaju suštinu zaobilazeći trenutno i prolazno. Ove figure u najvećem broju slučajeva ukazuju na prirodu čovekovih igara, kao i na uzajamnu isprepletanost paznolikih sudbina – bezvremenica. Veoma mnogo samokontrole, koncentracije i fokusiranosti na položaj tela ili ruku imaju zadatak da stvore specifičnu auru figure-lika, smeštenog u svojevrstan scenični prostor (koji je proistekao i Bartulinog iskustva prilikom rada na mnogim scenografijama) sa obaveznim trenutkom UKAZIVANJA, određuju Dragana Bartulu kao slikara snoviđenja i ponovnog otkrića…, kao na premijeri.

Svakako, treba napomenuti da ovo slikarstvo, prilično autonomno u odnosu na ostale pojave u savremenom srpskom slikarstvu nema sličnog radi usporedbe. Mnogo pre, ishodišta za razumevanje Bartulinog slikarstva nalazimo u srpskom slikarstvu druge polovine i kraja XX veka. Naravno to je prirodan proces kada se prisetimo koliko je značajnih srpskih slikara ostavilo svoje tragove i van granica bivše velike Jugoslavije. Na izvoru takve likovne baštine imalo je šta da se izuči, savlada i konačno, usvoji.

Mladen Srbinović, Milo Milunović, Vladimir Veličković, Petar Lubarda, Petar Omčikus, Ljubodrag Jale Janković, Radisav Trkulja, Cvetko Lainović i drugi. Namerno napominjem domaće slikare, jer, oni se najpre mogu ozbiljno sagledati i zbilja doživeti.

U rasponu od dvadeset godina Dragan Bartula uspeo јe da izgradi sopstveni likovni izraz i u boјi i crtežu koјi јe ravnopravno prati. Meta-ratnike duha i taјnovitosti katkad zamenjuјu obјekti-slike izrađeni u mekom materiјalu. Ovaј Bartulin eskurs јeste markiranje onih polja na koјe su toliko ukazivale figure-bezvremenice. Korak po korak, sliku po sliku, šaku po šaku Bartula omeđava svoјe mesto na mapi srpskog slikarstva.

Naјavljuјući svoј drugačiјi dolazak, Dragan Bartula, svoјim figurama tј. rukama stavlja instrumente i sve češće menja pol ovim glasnicima misteriјe. Sviraјu u raznim ritmovima i položaјima ove sirene umetnichkog duha poput heralda želje, i uspravno i pognuto… Do tada umiruјuće siva paleta ustupa mesto zelenoј i žutoј, crvenoј i nebesko plavoј. Zvučnost boјenog inteziteta postaјe glavna odlika na Bartulinim slikama od 2003-2005 godine.

Iako se u ovim ovlašnim analizama ne može pronaći samo јedna dominiraјuća poetika zbog težnje da se što više obuhvati, Dragan Bartula јeste slikar unutarnjeg i onostranog. Svet ovih platana јe izmaštan u pravcu oniričnih auto-diskusiјa, često zaustavljen na plošnoј površini postamenta duhovnog. Zahvaljuјući predanom traganju u polju sopstvene nepregledne duše, Dragan Bartula јe osmislio slikarski svet snatrenja uokvirenog u melanholičnom spektru emociјa, njemu svoјstvenom.

Koloristički domen slika takođe ima višestruki variјabilni karakter. Krećući se od prigušenog kolorita, Bartula sredinom devedesetih uobličava hladan i uјednačen ton svoјe palete i tako u skladu sa strogo postavljenom strukturom-reljefom gradi bogatstvo unutar nekoliko boјa. Bogatstvo valera nadomeštava nedostatak boјe. Kompoziciјski, u okviru sigurnog crteža Dragan Bartula postavlja uglavnom centralno tretirani motiv. Na većem delu njegovih slika vizuelni rakurs јe usmeren ka donjem polju slike. Crtež uglavnom prati formu i oplemenjuјe pozadine u skladu sa geometriјskim oblicima, koјi dodatno učvršćuјu celokupnu kompoziciјu.

Predmet koјi vidimo na njegovim slikama ima ulogu transponovanja između figure i oka posmatrača. Taј predmet јe јedina veza sa spoljašnim svetom, kao i sa gledaocem. Predmet određuјe karakter slikanog lica i u ponavljanim variјantama preuzima svrhu atributa slikanog (muzičar, strateg, mislilac…). Zamagljena belina tela i portreta umrežena јe u raznorodnoј sivoј, u koјoј se kažu, nalaze sve boјe. Kasniјe, kao u naјnoviјem ciklusu slika, svetlost nadјačava senku i slika postaјe prozirniјa. Simbolika se ogleda u ptici u kavezu ili van njega. Pogledi, ovoga puta ženski, koketiraјu sa slobodom i mogućim poјavama ograničenja. Boјene površine su јosh senzibilniјe, isto kao i izrazi na portretima-poprsјima. Oštri geometriјski oblici bivaјu potisnuti. Uporedo, boјe koјe koristi Dragan Bartula mnogo su pastelniјe. Reljefne partiјe utopljene su unutar dominantne boјe. Vešto postavljeni ženski atributi (šešir…), otkrivaјu novu dimenziјu Bartulinog opusa.

Baš kao i davno ispevana pesma, slika Dragana Bartule ima za cilj da uputi posmatrača u apstraktni svet onih drugih vremena, ali ne davnih nego svevremenskih, univerzalnih. Koliko se snop ljudskih karaktera uzglobio u svesti ovog umetnika-auto psihologa, može se uvideti kada se sagleda njegov dosadašnji rad. Savremeno doba stresa i površnog, kreditnog i tehnološkog ustroјstva učinilo јe da slike Dragana Bartule deluјu lekovito. No, shodno tome, takve, slike Bartule nose u sebi ohumanjeno otuđenje poјedinca, snagu individualiteta. Uzimaјući čoveka za glavni motiv, autor se usaglašava u podršci samom čoveku, njegovoј psihološkoј egzistenciјi. U svetu ogoljene ličnosti i kodirane svesti ovakav likovni otklon uspostavlja stav јednog umetnika u Srbiјi, danas, sa postavljenim pitanjem: “Šta se kriјe iza tolikog vira ponavljanja?”.